ANKSIOZNI POREMEĆAJI

Anksiozni poremećaji

Glavni simptom je anksioznost[1]. Primer ovakvih poremećaja su:

fobije, opsesivno-kompulzivni poremećaji, napadi panike, generalizovana anksioznost i post-traumatski stres. 

Fobije

5-10 % odraslog stanovništva ima neki oblik fobičnog poremećaja[2]. Najčešće su fobije od mačaka ili pasa (zoofobija), grmljavine (astrafobija), visine (akrofobija), zatvorenog prostora (klaustrofobija) i mraka (niktofobija). 

Savremene psihijatrijske klasifikacije razlikuju tri kategorije fobičnih poremećaja:

jednostavne fobije, socijalne fobije, agorafobija, školska fobija.

Jednostavne fobije su strahovi od specifičnih objekata, životinja ili situacija. Strah je, u ovim slučajevima, izolovana pojava i poremećaj ne predstavlja veći problem. Ozbiljniji problem predstavlja kod osoba kod kojih se povezuje sa opsesivnim i kompulzivnim oblicima ponašanja.

Socijalne fobije u kojima pojedinci pokazuju znake izuzetne uznemirenosti i nesigurnosti u prisustvu drugih ljudi, predstavljaju drugu kategoriju fobija. Osoba strahuje da će njeno ponašanje biti izloženo kritičkom sudu drugih pojedinaca. Najčešći oblik ove kategorije fobija jeste strah od govora pred drugima (iako je u pitanju malobrojna publika), zajedničkih obroka...

Agorafobija jeste strah od samostalnog izlaska na javna mesta gde se okuplja nepoznata masa. Strah se javlja kada osoba kupuje na mestima sa gužvom, stoji u redovima... Pojedinac se oseća bespomoćno i ugroženo. Oni koji pate od ove kategorije fobija su bili žrtve bezrazložnog napada panike u prilici kada su bili van kuće. Nakon toga, razvijaju strah od okolnosti u kojima bi se mogli naći bez oslonca ili bliskih osoba koje bi im mogle pomoći. Kod nekih, agorafobija ima osnov u nekim događajima iz ranog detinjstva. Takve osobe često su pre pojave siptoma agorafobije, pokazivale znake separacionog straha[3].

Školska fobija se javlja kod nekih učenika. Simptomi ove fobije su: dete nastoji da ide u školu, teži da postigne što bolji školski uspeh, ali u njemu preovladava nerazuman i neosnovan strah koji ga primorava da u panici napušta školsku zgradu i vraća se kući. Ova fobija ne podrazumeva izbegavanje škole i skrivanje odsustva iz škole od roditelja. Dete koje ima školsku fobiju se žali na bolove u stomaku, mučninu, glavobolju, slabost ili drhtavicu. Češće se javlja kod devojčica nego kod dečaka i ređa je u adolescenciji. Uzrok nastanka fobije može biti promena škole, neuspeh u školi, sukob sa nastavnikom, bolest roditelja... Povremeno se javljaju poboljšanja koja se izgube kada se doživi nešto neprijatno u školi ili bolest roditelja (obično majka). Deca pokazuju veliku dozu nesigurnosti, plašljivosti i sklona su depresivnim raspoloženjima. Jedan vid objašnjenja školske fobije glasi: deca nisu sigurna u ljubav roditelja i imaju strah da će ga napustiti; odlazeći u školu pojačavaju separacioni strah. Bežanje iz škole i povratak kući jeste jedan vid odbrane.

Opsesivno-kompulzivni poremećaji

Primer kompulzivne radnje

Opsesije su iracionalne misli i ideje nad čijim pojavljivanjem u svesti osoba nema kontrolu, a kompulzije (prinude) su postupci koje osoba mora često i prinudno da ponavlja iako je svesna neracionalnosti tih radnji. Opsesivne misli su najčešće u vezi sa nanošenjem štete drugima ili sebi, strahom od zaraze ili strahom da neki posao nije završen. Kod nekih, pojava opsesivnih misli je nevoljna, dok su kod većine praćene i kompulzivnim (prinudnim) radnjama. Primer kompulzivnih radnji su rituali pranja i čišćenja (pr. osoba više puta pere ruke u strahu da ih nije dovoljno dobro oprala) ili se javljaju u obliku proveravanja (pr. osoba nekoliko desetina puta proverava da li je isključila šporet). Obično se kompulzivna radnja javlja u vidu pokušaja da se spreči i ukloni opsesivna misao; pr. kompulzivno pranje ruku treba da ukloni zaokupljenost mišlju da su ruke uprljane i pune bakterija. Ukoliko osoba pokuša da se odupre prinudama koje i sama smatra nerazumnim, suočava se sa anksioznošću i mora da popusti izvršavajući kompulzivnu radnju koju i sama smatra besmislenom. Ovaj poremećaj u nekim slučajevima ometa osobe da normalno izvršavaju svoje obaveze.

U ovu grupu ne spadaju radnje poput kompulzivnog kockanja, jedenja, seksualnih aktivnosti, jer upražnjavanje ovih radnji često se doživljava kao prijatno, za razliku od kompulzije koja se doživljava kao nametnuta.

Napadi panike

Jesu stanja intenzivnog straha bez jasnog uzroka i objekta koji bi opravdali strah. Javljaju se spontano ili vezani za određenu aktivnost. Najčešći simptomi su: tahikardija[4], znojenje, strah od gubitka kontrole, vrtoglavica, drhtanje, dispneja[5], slabost, strah od ludila ili smrti... Napadi kao ovi traju oko nekoliko minuta, ređe traju sat vremena ili duže. Istraživači ukazuju da kofein ili udisanje mešavine ugljenik-dioksida i kiseonika izaziva napade panike kod osoba sa ovim poremećajem, ali ne i kod normalnih ili fobičnih pacijenata. Ovakvo gledište ukazuje na biohemijsku osnovu ovog poremećaja. Ustanovljeno je da holecistokinin[6] može da bude uzrok upravo ovog poremećaja. Fizički simptomi (tahikardija, nesvestica, znojenje) tumače se kao znaci srčane smetnje i uverenje o skoroj smrti. Ovde je reč o pogrešnoj interpretaciji telesnih senzacija prisutnih u vreme napada. Pacijenti se u toku terapije uče kako da tumače ove simptome. Od bolesnika se traži da duboko diše u kesu. Ova hiperventilacija provocira napad panike. Pacijentu se skreće pažnja da su gubitak daha, nesvestica slične utiscima pojave ranijih paničnih napada.  Tako pacijenti uče da takvi simptomi nisu znak predstojećeg srčanog udara.

Generalizovana anksioznost

Poznata i kao neurotična anksioznost, može se javiti u bilo kojim okolnostima i njena pojava nije ograničena na specifične situacije i objekte kao što je slučaj kod fobija. Simptomi su: nesposobnost koncentracije, teškoća odlučivanja, poremećaj spavanja, prekomerna aktivnost vegetativnog (autonomnog) nervnog sistema- ubrzan puls, znojenje, mučnina i druge gastrointestinalne tegobe, glavobolje, mišićna napetost... Ove osobe su sklone stalnoj napetosti i zabrinjavajućim mislima (oko novca, zdravlja, budućnosti) i umanjenoj radnoj sposobnosti usled hroničnog umora i teškoće sa koncentracijom.

Posttraumatski stres

Pojedinci koji dožive neki ozbiljan traumatski događaj (automobilsku nesreću, silovanje, siledžijski napad) vrlo često osećaju intenzivan strah jedno vreme. Ukoliko su simptomi straha dugotrajni i ometaju osobu u normalnom, svakodnevnom funkcionisanju, može se govoriti o poremećaju. Posebno je čest kod vojnika (koji su se vratili iz rata), žrtava seksualnog nasilja i svedoka prirodnih katastrofa (zemljotresa, poplava). Simptomi su ponovno doživljavanje traumatskog događaja u snu ili budnom stanju, nesanica, osećanje krivice i javljanje rekcija poput trzanja na svaki iznenadni zvuk, dodir... Kada se prvi simptomi jave odloženo (neko vreme posle traumatskog doživljaja) i kada traju duže od pola godine, poremećaj se proglašava ozbiljnim. Polovina ljudi u svom životu doživi neki traumatski doživljaj kao: saobraćajnu nesreću, fizičku ugroženost, ali mali broj ljudi oboli od ove vrste poremećaja. Postoje određeni faktori rizika koji predisponiraju ljude da na traumatske događeje reaguju psihičkim poremećajem i to:

-          postojanje prethodnih traumatskih doživljaja

-          različita maltretiranja u ranom detinjstvu

-          alkoholizam

-          depresivnost u porodici

Novija istraživanja zastupaju hormonske činioce poput kortizona[7]. Njegov nivo se obično povećava u stresnim situacijama, ali se kod ljudi koji imaju ovaj poremećaj zadržava na normalnom nivou. Ovo je netipično reagovanje hormonskog sistema i može biti posledica nadslednih faktora.

---

[1] doživljaj unutrašnje napetosti, zastrašenosti, brige da će se desiti nešto strašno i psihomotornog nemira.

[2] neralan strah od nekih objekata, bića i situacija.

[3] strah napuštanja deteta od strane majke

[4] ubrzan rad srca

[5] gubitak daha

[6]  izolovana hemijska supstanca

[7] hormon adrenalnih žlezda